Danima sam maštala o ovim keksićima. Kakav će ukus imati, teksturu, čime ću ih i kako dekorisati. Smišljala sam sastojke, premišljala koje brašno i zaslađivač da koristim i u kojoj meri. Radovala sam im se, kao super malom projektu koji de biti savršena uvertita u praznično raspoloženje.
Nestrpljivo dočekah vikend – vreme uteftereno za kreiranje kolačida. Pomogla sam mužu da spakuje decu za izlazak, izljubila ih, zatvorila vrata za njima i sva radosna pojurila u kuhinju. Neka igrarije počnu! Brašna se mere, kokosovo ulje i agava mešaju, djumbir je ved zamirisao stan. Nedugo zatim – nailazim na prvi izazov – kokosovo ulje sam rastopila potpuno i testo je premekano. To se veoma lako rešava hlađenjem u frižideru ali imam li ja vremena za to? Vreme do povratka muža i dečice protiče sve brže. Delim testo na tri dela, kako bi se brže steglo, uvijam u foliju i stavljam u frižider. Nestrpljivo proveravam situaciju na svakih 5 minuta. Promene su spore i jedva primetne. Odlučujem da ipak dodam još malo brašna, što se pokazuje kao dobra ideja. Mesim pa hladim još sat vremena. Bingo!
Testo je čvrsto i ne lepi se, lepo se istanjuje oklagijom ali omekšava veoma brzo. Tako je to kada se koristi kokosovo ulje. Sečem kalupima prvu turu, smeštam ih u pećnicu. Bacam pogled posle par minuta i imam šta videti – kolačići čovečuljci su se prilično razlili te izgubili oštre ivice. Razočarenje. Uviđam da sam testo trebala još više istanjiti. Neka, sredom imam popravnu šansu. Zvono na vratima a onda i nasmejana ćerkica utvrčava u kuhinju, onako obuvena i sa kapom, i ne može da prikrije svoje oduševljenje kad vidi da je pravljenje kolačića u toku. Čini mi se da nemam izbora. Dajem joj keceljicu, malu oklagiju i kalup. U svom tom metežu dočekivanja njih, spremanja ručka i dojenja bebe – ne primećujem da je ćerkica pojačala vatru na pećnici. Bez proveravanja temperature, stavljam drugu tepsiju sa kolačićima. Puna nade ih chekiram posle 5 minuta a oni, siroti, ispucali i već prepečeni a ja na ivici očaja – pitam se zašto se sve događa ovim tokom.
Moja poslednja šansa – treći deo testa. Pažljivo ga valjam, hladim, ređam kolačiće u tepsiju, proveravam temperaturu i odlučujem da svih 10 minuta, koliko traje pečenje, stojim kraj rerne i pomno ih “držim na oku”. Za to vreme slušam ćerkicinu avanturu kako je pravila maglu iz svojih usta toplim dahom, kako će pisati pismo Deda Mrazu, kako želi naučiti klizati po ledu i svašta još nešto. Smešim se dok uživam u slatkastom mirisu kojim su kolačići obojili stan. Vadim kolačiće, nisu loše ispali. Dok se ohlade, spremiću fil za ukrašavanje. Blendam indijske orahe i bademovo mleko, dodajem vanilu i kuvam sve to – gustina je savršena, ohladilo se, presipam u kesu za dekorisanje. 
Sledi najzabavniji deo – dekorisanje, ne znam ko se više raduje – ćerkica ili ja, kad ono – već kod prvog kolačića, puče kesa, fil se razliva…. a sa njim ode i moja radost i svo ushićenje koje sam imala. Razočarana, sedam, razmišljam da odustanem. Danas izgleda nije dan za kolačiće. Ćerkica, primetivši moje izmenjeno raspoloženje i dok gricka onaj keksić iz prve ture, komentariše da se njoj i tako dopadaju, bez očiju i dugmida. Gledam nju, gledam kolačide i razmišljam kako je ona zapravo sasvim u pravu. Nisu onakvi kako sam ih zamišljala. Nisu savršeni. Ali dobri su. Dovoljno su dobri. A savršeno ne postoji. Tešim se ili zaista to prihvatam, nisam ni bila sigurna. I onda zapravo shvatim da je ova situacija sa kolačićima bila prisutna kod mene u proteklim nedeljama i na drugim poljima, van kuhinje. U životu. Da maštam, očekujem, zadajem sebi zadatke i ciljeve, stvaram sliku “savršenstva”… a onda, kada u realnosti to ne bude baš skroz kao što sam zamislila – ne budem potpuno zadovoljna. Kada tome dodam i hronični nedostatak vremena od kojeg “bolujem” otkad imam i drugo dete – često kažem sebi da su greške luksuz za mene, da nemam vremena da grešim.
Sedim tako, gledam ćerkicu, gleda ona mene, i pomišljam kako je ovo idealna prilika da pokažem njoj, a i podsetim sebe, da se uvek može- improvizovati. U tren oka smo smislile plan B: otopićemo čokoladu i crtaćemo po kolač-čikama. URAA! Čime drugim nego- čačkalicama! Opet URAA! I tako – umesto belih vanil dugmadi i očiju – dobili smo braon, zapravo još lepše. Nisu precizni. Nisu identični.
- 200g zobenog brašna
- oko 180g belog mekog brašna (počnite sa 140g pa postepeno dodajte još dok ne dobijete testo željene čvrstine)
- 1 žličica praška za pecivo
- 1 žličica sode bikarbone
- 75g nerafinisanog smeđeg šećera (kokosov šećer, trščani šećer..)
- 120ml agave/rižinog slada/javorovog sirupa
- 60ml mleka od badema
- 100g nerafinisanog kokosovog ulja (oko 120ml)
- 1 žličica vanilije
- 1 žličica cimeta
- 1 žličica mlevenog đumbira (ili više ukoliko volite da su kolačići aromatičniji. Ja sam zbog ćerkice bila umerena)
- 70g veganske čokolade za ukrašavanje
- U posudi odgovarajuće veličine pomešajte odmereno zobeno brašno, 140g belog brašna (za početak, dodadete još po potrebi), prašak za pecivo, sodu, cimet i đumbir. Dakle, sve suhe sastojke.
- U posebnoj posudi dobro umutite kokosovo ulje (prethodno ga malo otopite/omekšajte) i šećer, mleko, vaniliju, agavu. U ovu umućenu smesu postupno dodajte mešavinu suvih sastojaka, dobro mešajudći spatulom.
- Po potrebi dodajte još brašna dok ne dobijete kompaktno testo koje se ne lepi. Ukoliko je testo suviše mekano / skoro žitko, to je do otopljenog kokosovog ulja. Tada posudu stavite u hladnjak da se ulje stegne a samim tim i testo, pa ga iznova mesite dodajući opet brašna po potrebi. ž
- Kada dobijete testo tražene čvrstine, umotajte ga u foliju i ostavite na par sati da odmori u hladnjaku.
- Uzimajte po trećinu ili četvrtinu testa (ostatak testa neka vas čeka u hladnjaku) i rastanjujte ga između dva papira za pečenje na debljinu oko 4mm.
- Kako bih keksiće lako i pravilno vadila kalupima, testo sam (tako između paprira) iznosila na balkon na par minuta (napolju je bio minus - vi možete korisiti zamrzivač) da se stegne a onda ih vadila kalupima i ređala na tepsiju za pečenje obloženu papirom. Ostavite prostora među keksima - malo se razliju.
- Isto uradite i sa preostalim testom iz hladnjaka.
- Keksiće peći u rerni zagrejanoj na oko 170c dok ne počnu ivice da dobijaju smeđu boju. Oko 10min. Keksi će biti mekani ali neka vas to ne brine jer će se stegnuti van rerne. Ostavite ih da se prohlade oko 15min na tepsiji a onda izbacite na rešetku da se potpuno ohlade.
- Otopiti čokoladu na pari te u nju umakati dno keksića (za noge) a čačkalicama crtati oči, usta i dugmiće.
Svaki čovečuljak ima neki svoj karakter – nakrivo osmeh ili kao da namiguje. Svaki je priča za sebe… i ja im se zahvaljujem što su nesavršeni a simpatični, u ovom nesavršenom a blesavom danu u kojem je sve krenulo nizbrdo i neplanski, a završilo se improvizacijom, igrom sa derkicom, braon brcima od čokolade koje smo crtale jedna drugoj. Hvala im na podsećanju, lekciji i još uvek mirisnim domom na đumbir.
